Историјат Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Из историјата Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Зачетник иницијативе да се оснује Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима био је Алекса Вукомановић, који је 1851. године упутио молбу Министарству просвете Кнежевине Србије да се на београдском Лицеју оснује катедра за историју и књижевност („словесност”) српског народа. Указом кнеза Александра Карађорђевића Kатедра је основана 18/31. децембра 1851, а 11/23. јануара 1852. Алекса Вукомановић је постављен за професора „историје народа и књижества србског”.

Од самог почетка историју наше Катедре обележили су многи знаменити професори: Ђуро Даничић, као професор „теорије словесности, естетике, историје словесности, српске, славенске и најглавнији народа европејски“ и словенске филологије; Стојан Новаковић, који је отпочео реформу катедре тако што је одвојио филологију од историје књижевности, а српској историји дао засебну катедру; Светислав Вуловић, за кога се сматра да је први одвојио наставу књижевности од наставе језика и извршио значајан утицај на будуће генерације наставника; Павле Поповић, чији рад има епохалан значај како за историју наше Катедре тако и за историју српске књижевности; Јован Скерлић, који је током преданог рада као ванредни професор теорије књижевности на Великој школи, а потом и историје српске књижевности на Универзитету, снажно утицао како на студенте тако и на читаоце, поставши својеврсни књижевни арбитар свог доба. И у потоњим генерацијама издвајали су се гласовити проучаваоци књижевности који су значајно утицала на формирање наше Катедре. (Види више)

Захвални смо Драгољубу Павловићу, Петру Колендићу, Милану Богдановићу, Милошу Бандићу, Славку Леовцу, Велибору Глигорићу, Рашку Димитријиевићу, Анђелији Попов, Тоди Чолаку, Димитрију Вученову, Радмили Маринковић, Виду Латковићу, Радмили Пешић, Владану Недићу, Мирославу Пантићу, Ђорђу Трифуновићу, Васи Милинчевићу, Мати Лончару, Милији Николићу, Јовану Деретићу, Слободану Ж. Марковићу, Христу Георгијевском, Живану Живковићу, Новици Петковићу, Нади Милошевић Ђорђевић, Злати Бојовић, Предрагу Станојевићу, Душану Иванићу, Јовану Делићу, Љиљани Јухас-Георгијевској, Томиславу Јовановићу, Љиљани Бајић, Јовану Делићу, Радивоју Микићу, Снежани Самарџији и другима који су, искрено посвећени науци, подигли на највиши ниво изучавање српске књижевности, а педагошким радом са студентима на најбољи начин допринели формирању многих генерација стручњака и научника.