Историјат

О Факултету

Знања из различитих филолошких дисциплина у српску културну ризницу похрањују се – у неким временима непрекидно и систематски, у неким другим пак спорадично и са дуготрајним прекидима – још од средњега века, златног века српске писмености и књижевности.

Филолошки факултет Универзитета у Београду отуда, захваљујући управо области знања чијим се неговањем и развојем бави, има дубоке корене и свест о дугом трајању.

Традиција

Модерна просвета са институционализованим школством у Србији датира из Карађорђевог доба и један је од кључних инструмената националног и политичког препорода српског народа на почетку XIX века. У саме темеље те и такве просвете узидани су и почеци организованог рада на ширењу знања из филолошких дисциплина.

Своје слово ученицима при отварању Велике школе у Београду 1808. године презаслужни српски просветитељ, први „попечитељ просвештенија народњег” (министар просвете), Доситеј Обрадовић започиње: „Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество наше од сужанства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и од слепоте ума”…

Међу ученицима те устаничке Велике школе за историју српске културе биће нарочито драгоцен један од настављача Доситејеве борбе против „сужанства духовнога” – Вук Стефановић Караџић. Много година касније он је оставио сведочанство да су „момчад која су већ знала читати и помало писати” у тој школи-зачетници, поред опште историје, географије, основа права, физике, „рачуна”, учила и – немачки језик. Иако конципирана као општа средња и, уједно, виша стручна школа, ова устаничка институција ударила је – осим настави матерњег језика – и темељ настави страних филологија у Србији.

Прва Велика школа потрајала је само до 1813, делећи судбину Карађорђеве Србије. Под истим именом поново је могла бити отворена тек после више од четврт века: 1830. Под именом Гимназије, опет прве у Србији, та je школа крајем 1833. из Београда пресељена у Крагујевац, тадашњи престони град кнеза Милоша. И у Гимназији се, природно, доста места издвајало филолошким предметима. Према једном извештају из 1836, у I разреду предавала се српска граматика, у II словенска граматика (старословенска) и српска синтакса, а у IV – „појетика” и стилистика.

Историја високог школства у Србији у потпунијем смислу речи започиње 1838. године, када је кнез Милош у писму новоуспостављеном Попечитељству просвештенија изразио добру вољу за крагујевачку гимназију „на степен Лицеума возвисити”. Лицеј је основан у Крагујевцу већ у октобру 1838. године, и то под службеним називом Лiцеумъ Княжества Cepбie.

На предлог просветних власти из 1839, одлучено је да се „поред немачког језика, који се у свима класама Лицеума и Гимназије предаје, и француски језик у Лицеуму предавати отпочне”. Тиме је законски утемељена настава страних језика.

Организацију Лицеја, пресељеног у међувремену у Београд, прописало је тек Устројеније јавног училишног наставленија (1844), донето за владавине кнеза Александра Карађорђевића. По том акту, „Лицеум или Велико училиште” има два „одделенија” (факултета): „једно за науке философијске, а друго за правословије” (право). „Одделеније философијско” на обема годинама предвиђа наставу из француског језика, на првој години, поред осталих предмета, „општу филологију”, а на другој – „филологију словенску, са обзиром на естетику”.

Посебним Устројенијем из 1853. Лицеј добија још једно одељење: „јестествословно-техническо” (природно-техничко), а „философијско” је претворено у „опште”.

Законом о устројству велике школе (академије) године 1863, који је прогласио кнез Михаило, створено је, на темељима Лицеја, „научно заведење за вишу и стручну изображеност” које се састојало опет од трију факултета: филозофијског, техничког и правног. Новооснована Велика школа уселила се с јесени у нову пространу зграду коју је капетан Миша Анастасијевић поклонио „свом отечеству” – здање у којем се данас налази Ректорат Универзитета у Београду и делови Филозофског и Филолошког факултета.

У наставном плану (најпре трогодишњег) „филозофијског” факултета Велике школе нашле су се широко постављена општа филологија, „општа историја литературе, с нарочитим погледом на литературу Славена и Срба”, а затим „објасњавање латински класика” и „литература и објасњавање француски класика”.

Велика школа је с временом расла, развијала се и оспособљавала у наставном и научном погледу, што се позитивно одражавало на целокупну њену физиономију, па и унутрашњу организацију. Законским уредбама из 1873. Филозофски факултет подељен је на два одсека: Филолошко-историјски и Природно-математички. Исту материју регулисале су нове измене и допуне закона о Великој школи 1880, као и 1896, када је Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета подељен још на два: Лингвистичко-литерарни и Историјско-географски.

Стварањем Лингвистичко-литерарног одсека Филозофског факултета филолошке студије у Србији у пуном смислу речи постају високошколска специјализација. О томе речито говори већ и сам преглед стручних предмета овога одсека: српска и словенска филологија, историја српске и југословенске књижевности, латински и грчки језик и књижевност, француски и немачки језик и књижевност, теорија књижевности.

Уредбом из 1900. мање или више дефинисане катедре Филозофског факултета удружиле су се у семинаре, а предмети су груписани у специјализоване профиле. Од 11 студијских група четири су биле филолошке.

Филолошке студије на Београдском универзитету (1905–1960)

На почетку XX века, нарочито после мајског преврата 1903, стекли су се сви услови да Велика школа прерасте у дуго, још од половине XIX века, жељени српски универзитет. Законом о Универзитету, који је замишљен „као највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука”, предвиђено је пет факултета: уз дотадашња три са Велике школе, још богословски и медицински.

Филозофски факултет, са нешто мањим бројем наставника и рационалнијом структуром, понудио је 15 студијских група, од чега 5 – филолошких. Организационе јединице факултета у којима се одвијао наставно-научни рад на пољу филологије биле су (поред Семинара за класичне језике и стару историју): Српски семинар, Семинар упоредне књижевности, Семинар немачког језика и Семинар француског језика. До Првог светског рата ови семинари обезбеђивали су пуне четворогодишње студије из главних предмета, а била је предвиђена и читава мрежа помоћних и споредних (углавном су то били савремени страни језици – нпр. енглески, руски, пољски).

Балкански ратови 1912. и 1913. озбиљно су пореметили наставу на Универзитету, а у лето 1914. она је, на пуних шест година, потпуно прекинута. Филозофски факултет је поново почео са редовним радом тек у пролеће 1920. године. Четири године касније Филозофски факултет се поново дели на два одсека: историјско-филолошки и природно-математички, али се при томе не одустаје од концепције груписања предмета у ужестручне профиле. На почетку 1925/26. школске године ступила је на снагу нова уредба о Филозофском факултету, у којој су дефинисане „науке и научне гране” које се развијају и предају на факултету, међу којима су ове филолошке: српски језик са јужнословенским језицима; упоредна граматика са санскритом; историја српске књижевности с књижевностима јужнословенским; словенска, класична, романска, германска филологија; упоредна књижевност с теоријом књижевности. Уредба је предвиђала, поред раније већ предаваних језика, и наставу из италијанског, румунског, мађарског, турског, арапског и арбанашког и њихових књижевности.

Године 1927. донет је дефинитиван распоред студијских група Филозофског факултета са наставним плановима. Тада их је већ било 28, од чега 8 филолошких: народни језик; народни језик и књижевност; народна књижевност; словенска; класична; оријентална; романска и германска.

Између ратова утемељују се нове филолошке дисциплине, пре свега стране филологије (оријенталистика, албанологија и италијанистика) или се подижу на виши ниво организације, као што се збило са англистиком.

Нови вишегодишњи прекид наставних активности донео је Други светски рат 1941–1945. И поред настојања да се 1942. успостави редовна активност Београдског универзитета, он је, заправо, све време био затворен за наставу.

Вољом случаја, Капетан-Мишино здање, у коме је био смештен и највећи део филолошких семинара, током рата није претрпело тежа оштећења. То, међутим, није била судбина Нове зграде Универзитета – оне у којој је данас Филолошки факултет: она је у октобру 1944. године изгорела до темеља, а са њом, поред свега осталог, и богата библиотека Словенског семинара.

Обновљени Филозофски факултет имао је 1945. године 21 студијску групу, од тога 6 филолошких: Славистичку, Групу за јужнословенске језике и књижевности, Романску, Германску Оријентално-филолошку и Групу за класичну филологију.

После издвајања Природно-математичког факултета 1947. године, на Филозофском факултету остало је 24 семинара и института. Од тога броја филолошких семинара је било 12. Од укупно11 студијских група 6 је било филолошких, унутар којих се издвајало више специјалности (филолошких укупно 13).

После реорганизације из 1948. Филозофски факултет је, уместо дотадашњих семинара, чинило 8 катедара, од чега 6 филолошких (за јужнословенске језике, јужнословенске књижевности, источне и западне словенске језике и књижевности, романске језике и књижевности, германске језике и књижевности, као и Катедра за класичну филологију). Уз то постојала су и три предмета са посебним статусом, међу њима два филолошка – оријентална филологија и албански језик и књижевност.

Изменама статута из 1956. године број катедара као организационих јединица Филозофског факултета увећан је на 16 (9 филолошких), а број студијских група на 20 (13 филолошких).

Фебруара 1958. донета је одлука о подели Филозофског факултета на два –Филозофско-историјски (од 1962/63. поново Филозофски) и Филолошки. До ове поделе дошло је 1960. године.

Студије на Филолошком факултету

Почев од 1960/61. школске године Филолошки факултет је самостална наставна и научна установа која се непрекидно развија и употпуњује у наставно-научном и кадровском погледу.

Непосредно по издвајању, Факултет је имао 11 наставних група:
1. Српскохрватски језик, 2. Југословенска књижевност, 3. Југословенска и светска књижевност, 4. Славистика, 5. Француски језик, 6. Италијански језик, 7. Енглески језик, 8. Немачки језик, 9. Општа књижевност, 10. Оријентална филологија и 11. Албанологија.

У оквиру тзв. „тростепене” високошколске наставе коју су подразумевали тадашњи прописи, Филолошки факултет од школске 1961/62. уводи трећи степен наставе на свим својим студијским групама: то је почетак постдипломских, односно магистарских студија.

Према статуту из 1961. године Факултет је чинило 10 одсека (за јужнословенске језике и општу лингвистику; за југословенске књижевности; за славистику; за романистику; за германистику; за англистику; за општу књижевност и теорију књижевности; за класичну филологију; за оријенталистику; за албанологију) и Катедра за библиотекарство. Одсеци као организационе јединице обједињавали су једну или више студијских група из своје наставно-научне области. Овај је статут предвиђао укупно 22 студијске групе, али неке од њих никада нису уписале студенте. Статутарне промене из 1961, па и оне које се тада нису могле спровести у живот, послужиле су као добре смернице у ширењу Факултета (допринеле су, између осталога, институционализацији дотад факултативне наставе румунског и шпанског језика и књижевности).

Током шездесетих и седамдесетих година Филолошки факултет је пружао и велику помоћ у оснивању и осамостаљивању бројних сродних наставно-научних институција у Србији и другим републикама бивше Југославије – филозофским и филолошким факултетима у Новом Саду, Приштини, Сарајеву, Скопљу, Нишу.

Од 1963. године на Факултету, у својству помоћне наставно-научне јединице, постоји и Лабораторија за експерименталну фонетику и учење језика.

Године 1974. на Одсеку за оријенталистику почиње се са извођењем наставе кинеског језика и књижевности, а две године касније, 1976, и јапанског језика и књижевности.

У оквиру Одсека за германистику 1979. године започиње настава норвешког језика, 1986. отвара се посебна студијска група за скандинавске језике и књижевности, а 2003. године основана је Група за холандски језик и књижевност.

Школовање високообразованих библиотекара, започето школске 1962/63, потом интегрисано у друге наставне групе и смерове, настављено је 1990. године оснивањем Групе за библиотекарство и информатику.

Током деведесетих година уведене су три нове студијске групе: 1992. Група за општу лингвистику, а 1994. Група за мађарски језик и књижевност и Група за грчки језик и књижевност. У оквиру Катедре за славистику од 2002. године основана је Група за украјински језик и књижевност.

Од 1996. године, као својеврсно оживљавање традиција Лицеја, почиње с радом Наставно одељење у Крагујевцу са студијским групама за српски и енглески језик и књижевност. Децембра 1997. Наставно одељење проширује се групама за француски, шпански и немачки језик и књижевност.

Статут Факултета, донет 1999. и потврђен 2000. године, предвиђа постојање 15 самосталних катедара (Катедра за српски језик са јужнословенским језицима; Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима; Катедра за славистику; Катедра за општу књижевност и теорију књижевности; Катедра за англистику; Катедра за германистику; Катедра за романистику; Катедра за иберијске студије; Катедра за италијанистику; Катедра за оријенталистику; Катедра за библиотекарство и информатику; Катедра за општу лингвистику, Катедра за неохеленске студије, Катедра за хунгарологију, Катедра за албанологију).

Важан наставно-научни нуклеус чини Семинар за друштвене науке, који обухвата опште предмете (филозофију, психологију, културологију), обавезне у настави на свим студијским групама.

Од доношења Закона о високом образовању 2005. године, посебно 2006, затим током 2008. и 2009. године, Факултет је прихватио болоњски процес и своје програме постепено мењао, укључујући их у план рада. Ширећи наставно искуство, акредитовао је нове студијске програме: за основне академске студије првог степена, основне академске студије другог степена – мастер и за докторске академске студије.

Научни и наставни рад Филолошког факултета и његових установа-претходница праћен је научним, стручним и струковним организовањем научних радника и педагога око различитих иницијатива.

Наш славни филолошки часопис „Јужнословенски филолог”, иако плод личног залагања професора Љубомира Стојановића и Александра Белића, покренут је 1913. године на Српском семинару Филозофског факултета, регрутујући велики број сарадника управо међу члановима Семинара.

Прво стално филолошко гласило, институционално везано за Српски семинар, били су „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор”, које је 1921. године основао професор Павле Поповић.

Од 1961. године, залагањем професора Димитрија Вученова, почињу да излазе „Анали Филолошког факултета” и, од исте године, серија посебних издања „Монографије Филолошког факултета”.

Године 1997. обновљен је часопис за страну филологију „Филолошки преглед”, у новој серији као гласило Филолошког факултета. „Библиотека Лицеј” основана је у години када се навршило 160 година од оснивања Лицеума Књажвства Сербие у Крагујевцу и од те, 1998. године објављено је десет наслова за потребе студија филологије у Наставном одељењу у Крагујевцу(сада Филолошко-уметнички факултет).

У научним круговима на Факултету уређују се повремене и серијске публикације као ”Зборник МСЦ-а”, „Italica Belgradensia”, „Живи језици”, „Српски језик”, „Књижевност и језик”, „РН”, „Славистика”…

Као засебне публикације Филолошки факултет је досад објавио велики број различитих зборника, научних радова и споменица, као и уџбеника, приручника, избора текстова, скрипата и студентских часописа.

Извори:

1. Школство Србије 1804–1918. Документи и казивања. Научна књига, Београд, 1980.
2. Лицеј 1838–1863. Зборник докумената. Приредио Радош Љушић. Универзитет у Београду – Савремена администрација, Београд, 1988.
3. Универзитет у Београду 1838–1988. Универзитет у Београду – Савремена администрација, Београд, 1988.
4. Сто година Филозофског факултета. Народна књига, Београд, 1963.
5. Универзитет у Београду. Информатор 1988. Универзитет у Београду – Савремена администрација, Београд, 1988.

проф. др Злата Бојовић
проф. др Петар Буњак