Историјат Катедре за англистику

Прва фаза историје Катедре за англистику Београдског универзитета могла би се у ствари назвати преисторијском, пошто интересовање за проучавање енглеског језика и књижевности потиче још из времена давно пре оснивања посебне катедре 1929. године. Већ седамдесетих година XIX века у курсеве из упоредне и светске књижевности предаване на Великој школи, како је називан претходник Београдског универзитета, укључивана су предавања о неким енглеским књижевницима. Та предавања су обично била ограничена на ауторе који су, као Шекспир и Бајрон, уживали славу широм Европе и имали великог утицаја на стране књижевности. Професори који су држали те течајеве оставили су знатан број студија и огледа посвећених енглеским писцима, као и неколико значајних превода њихових дела.

Када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет почетком XX века (1905), услови за проучавање енглеског језика и књижевности знатно су се побољшали. Законом о оснивању Универзитета било је предвиђено постављање једног лектора за енглески језик. Први такав лектор, Дејвод Ло, био је додељен Катедри за германистику и почео је да држи наставу 1907. Он је држао два течаја енглеског језика, почетни и виши, а организовао је и прве курсеве посвећене само енглеским писцима. Ти курсеви из књижевности нису били замишљени као систематски историјски преглед, него као низ кратких циклуса у којима је разматран неки жанр, аутор или период.

Лоа је 1913. године заменио Џон Вајлс, чији су се часови састојали од тумачења одабраних енглеских текстова од XIV до XX века. Исте године уведен је и први историјски преглед енглеске књижевности. Држао га је др Војислав Јовановић, доцент на Катедри за светску књижевност, који је касније објавио врло значајна библиографска и друга дела о Источном питању и културним и другим везама између Србије и Енглеске.

Први светски рат прекинуо је академски живот у Србији, али ускоро после успостављања нормалних услова почело се радити на обнављању енглеских студија. Врло значајан корак у том правцу учињен је 1926. године, када је за лектора за енглески језик била постављена Мери Стенсфилд-Поповић. Она је студирала у Кембриџу, где је стекла степен магистра, и после тога је неко време предавала енглески у Енглеској и Француској. Године 1925. она се удала за Владету Поповића, асистента на Катедри за светску књижевност, који је у то време довршавао своју докторску тезу у Лондону. Убрзо потом она је са њиме дошла у Београд, где је већ следеће године постављена за лектора за енглески језик. У почетку је имала само четрнаест студената. Услови за рад су били тешки – уџбеника није било, а енглеска библиотека се састојала само од неколико десетина књига, углавном поклона других катедара тадашњег Филозофског факултета. У року од неколико година, међутим, Мери Стенсфилд-Поповић је у великој мери унапредила наставу енглеског језика на Универзитету. Она је увела почетне, средње и више курсеве, засноване на модерним методима и брижљиво припремљеним и систематским наставним програмима, а такође је написала и прве уџбенике енглеског језика за студенте.

Следећи значајан догађај у историји енглеских студија у земљи било је оснивање посебне Катедре за енглески и књижевност 1929. године. За првог шефа катедре постављен је др Владета Поповић, муж Мери Стенсфилд-Поповић, који је у међувремену стекао докторат и објавио своју тезу у Лондону (Shakespeare in Serbia, 1928). Поред административних обавеза које је имао у вези с конституисањем новог одсека, др Поповић је преузео и врло упечатљив терет наставних обавеза. Држао је разне курсеве из енглеске књижевности, водио семинарске часове, а држао је и предавања из граматике и историје енглеског језика. Занимљиву слику услова у тим раним данима Катедре пружа нам један мемоарски запис који је Мери Стенсфилд-Поповић сачинила много година касније: „Морали смо да постепено изградимо четворогодишњи план наставе, да уведемо предавања из енглеске књижевности, часове тумачења текстова и семинарске дискусије, као и да обезбедимо уџбенике, јер их у Београду у то време није било… Наше просторије су се састојале од једне собе, која нам је била и семинар, и библиотека, и учионице, и читаоница, и кабинет…”

„Наша мала група се постепено повећавала”, наставља М. Стенсфилд-Поповић, „и дванаест срећних година били смо као све бројнија породица. Професор Владета Поповић је провео неколико година као студент у Кембриџу и Лондону и уживао је гостопримство и пријатељство других студената и својих професора, па је настојао да створи атмосферу блискости и узајамног помагања и у нашем Одсеку и дому. Студенти су учествовали у томе и организовали су веселе излете – до Авале, Смедерева, Космаја, итд. – на које смо одлазили преко викенда.”

Та скоро идилична слика оснивачких година у историји Катедре свирепо је разбијена 1941. године, када је нацистичка Немачка напала Југославију. Проф. Поповић и Мери Стенсфилд-Поповић су, као истакнути експоненти и пропагатори британксе културе, били међу првим жртвама окупационих снага. Проф. Поповић је послат у Дахау, док је Мери Стенсфилд-Поповић, као британски држављанин, интернирана у један логор у Немачкој с нешто блажим режимом. Срећом, обадвоје су преживели ужасе свог заточеништва и могли су да поново преузму своје дужности ускоро после завршетка рата.

Али пре него што пређемо на следећу, послератну фазу у развоју Катедре, задржимо се за тренутак да укратко поменемо шта је било учињено током дванаест година између оснивања Катедре и прекида њеног рада 1941. године.

Током те пионирске фазе, када је цео терет наставе почивао на проф. Поповићу и Мери Стенсфилд-Поповић, изграђен је и спроведен у настави заокружен четворогодишњи програм студија. Крајем тридесетих година XX века план наставе књижевности је обухватао трогодишњи општи курс енглеске књижевности од почетака до модерних времена и један до два једногодишња специјална курса посвећена Шекспиру, средњовековној књижевности (Чосер) или модерном роману. Што се тиче наставе језика, проф. Поповић је предавао историју језика, а М. Стенсфилд-Поповић је држала почетне, средње и више курсеве и написала уџбеник за сваки од њих.

Број студената је још увек био сразмерно мали током тих раних година, али је постојано растао, а нарочито се повећавао кад је средином тридесетих година енглески језик уведен као факултативни предмет у неке средње школе у Србији. У школској години после оснивања (1930/31), Катедра је имала пет студената чији су главни предмети били енглески језик и књижевност. Три године касније њихов број је нарастао на око тридесет. У време када је окупација прекинула нормалан живот на Универзитету, на Катедри је студирало око триста студената, од којих је око сто било на првој години. До тог времена, укупно 68 студената је завршило студије и стекло диплому из енглеског језика и књижевности.

Следећа фаза у историји Катедре може се назвати фазом брзог развоја. Она је почела 1945. године, када су се проф. Поповић и М. Стенсфилд-Поповић вратили из заробљеништва. Наводимo поново сећања М. Стенсфилд-Поповић:

„Вратили смо се у јуну 1945. године у разорен Београд и оштећену кућу, али и у семинар пун орних студената који су нас топло дочекали. Они, а и ми, били су толико нестрпљиви да почну с радом да нисмо сачекали почетак зимског семестра, него смо почели држати часове већ у августу. Крајем јесени многи који су били матурирали током ратних година примљени су на редовну наставу… Између 1946. и 1951. дипломирале су последње предратне генерације и прве послератна генерација”.

Ти дипломирани англисти нису имали тешкоћа да се запосле. После рата енглески језик је уведен у многе средње и неке основне школе. Дошло је до наглог и врло великог пораста интересовања за енглески језик. Иако је на Катедру дошло неколико нових сарадника, то још увек није било довољно за нове потребе. Требало је новопостављене асистенте послати у иностранство да стекну виша научна звања, без којих нису могли обављати доцентске и професорске дужности. Срећом, током тог периода када су улагани велики напори да се повећа број наставника, многи млађи чланови Катедре су добијали стипендије и друга средства за усавршавање у иностранству од Британског савета, Фонда српског посланика или Фулбрајтовог програма. Оно што се обично догађало било је да се постави асистент и што пре пошаље у иностранство ради стицања вишег научног степена, док су старије колеге преузимале његове обавезе на Катедри, тако да није долазило до поремећаја у настави. Тако, захваљујући великом и несебичном залагању, број наставника је почео да се постојано повећава и временом је нарастао на око тридесет.

И поред тога, Катедра је једва могла одговарати наставним обавезама које су наметали све већи таласи новоуписаних студената на почетку сваке школске године. Педесетих година столећа, када су уведени нови и врло либерални прописи за упис на факултете, на Катедри је једно време било преко хиљаду петсто студената који су студирали енглески језик и књижевност као главни предмет. Касније се, међутим, број студената стабилизовао на око петсто и остао је на том нивоу десетак година.

Повећање броја наставног особља омогућило је реструктурирање и проширење наставног програма. Уведени су специјални курсеви на којима су дубље проучавани поједини периоди или жанрови. Први курс посвећен општем прегледу америчке књижевности уведен је 1966/67 и остао је стални део наставног плана. У настави језика, постепено су додавани курсеви из фонологије, морфологије и синтаксе, контрастивне анализе и примењене лингвистике.

Напоредо с тиме, велика пажња је посвећивана успостављању веза и сарадње с другим одсецима за англистику у бившој Југославији, па је у сврху унапређивања таквих веза организовано неколико интеркатедарских конференција.

Негована је и међународна сарадња. Преко педесет истакнутих професора с британских и америчких универзитета одржало је на Катедри предавања о темама с подручја свог научног интересовања. Међу њима су били Вивијан де Сола Пинто, Џон Бамборо, Дејвид Дејчиз, Хелен Гарднер, Џон Холовеј, Алардајс Никол, Рандолф Кверк, Лесли Фидлер, Питер Бејли и Артур Керш. На Катедри је гостовао и знатан број енглеских и америчких књижевника – Лоренс Дарел, Сол Белоу, Мери Макарти, Џон Вејн, Енгас Вилсон и други.

Та фаза развоја разновсрних делатности окончана је с распадом бивше Југославије и успостављањем Милошевићевог режима у последњој деценији XX столећа. Та збивања су имала поражавајуће последице и по Катедру. Све везе са спољашњим светом, с другим универзитетима и научним средиштима биле су покидане. Све могућности за усавршавање, специјализацију или истраживање у иностранству биле су укинуте. Прилив књига и научних часописа је пресушио. Неки угледни професори су били изложени бруталном политичком прогону. Завладало је осећање несигурности и потпуног недостатка услова за научну делатност. Дошло је и до великог осипања наставног особља. Старији професори су, један за другим, одлазили у пензију, док су њихове млађе колеге, предвиђене да их замене, у знатном броју емигрирале – или да би избегли мобилизацију и упућивање у борбу за циљеве које нису одобравали или због потпуног губитка професионалне перспективе. Постало је врло тешко организовати и одржавати редовну наставу књижевности, па је Катедра била упућена да се у великој мери ослања на помоћ колега с одсека за англистику у Новом Саду, Нишу и Никшићу – помоћ која је, срећом, радо пружана.

После 2000. године потпуна изолација је престала и услови су се почели поправљати. Садашње наставно особље је уложило велике напоре и постигло изванредне резултате у вођењу Катедре кроз то тешко раздобље, одржавајући висок ниво наставе и научног рада упркос неповољним објективним околностима. Углавном њему треба захвалити што су изгледи за англистичке студије у Београду сада много светлији. Постављен је знатан број перспективних младих људи, па имамо разлога да се надамо да ће они временом ваљано заменити своје претходнике, па их и надмашити. Прекинуте споне са сличним институцијама у иностранству се постепено поново успостављају а међународни контакти постају бројнији. Курсеви и наставни методи се осавремењују и доводе у склад с најновијим струјама у одговарајућим областима. Започет је рад на реформи наставног програма у складу с општим тенденцијама у европским англистичким студијама. Надамо се да ће Катедра наставити свој рад на корист наше заједнице и културе и да ће се садашња фаза њене делатности представљати период нових достигнућа и пуног опоравка од недавне изолације.