О Факултету

Добро дошли!

Филолошки факултет Универзитета у Београду највећи је факултет у нашој земљи и један од највећих у овом делу Европе. Импозантан број од преко 8500 активних студената успешно прати наставу на основним, мастер или докторским студијама. У наставу је укључено преко 50 предавача из иностранства, као и велики број билингвалних наставника и лектора. Такође, Филолошки факултет успешно сарађује са преко 200 универзитета из Европе и света. Настава се одвија на преко 1400 обавезних и изборних предмета на основним студијама, и на троцифреном броју предмета на мастер и на докторским студијама, што омогућује студентима свих нивоа студија да се што квалитетније образују, прошире и продубе знања, јер у широком спектру дисциплина могу изучавати оне које их највише привлаче.

Од самих почетака модерног институционализованог школства у Србији – од оснивања Универзитета у Београду 1808. године, била је заступљена филологија, а 1844. године на тадашњем Лицеју уведене су посебне филолошке дисциплине. Поред наставе српског, изводила се настава из страних језика, и временом, како се Универзитет развијао, растао је и број страних језика који су се изучавали, као и књижевности и култура. Данас се на Филолошком факултету изводи настава из преко 30 страних језика, а поред српског и страних језика, књижевности, култура, изучавају се лингвистичке дисциплине, општа књижевност и теорија књижевности, библиотекарство и информатика. При Факултету успешно делују Међународни славистички центар, Руски центар, Центар Камоиш, Центар Конфуције и Центар за српски језик као страни.

Историјат

О Факултету

Знања из различитих филолошких дисциплина у српску културну ризницу похрањују се – у неким временима непрекидно и систематски, у неким другим пак спорадично и са дуготрајним прекидима – још од средњега века, златног века српске писмености и књижевности. Филолошки факултет Универзитета у Београду отуда, захваљујући управо области знања чијим се неговањем и развојем бави, има дубоке корене и свест о дугом трајању.

Традиција

Модерна просвета са институционализованим школством у Србији датира из Карађорђевог доба и један је од кључних инструмената националног и политичког препорода српског народа на почетку XIX века. У саме темеље те и такве просвете узидани су и почеци организованог рада на ширењу знања из филолошких дисциплина.

Своје слово ученицима при отварању Велике школе у Београду 1808. године презаслужни српски просветитељ, први „попечитељ просвештенија народњег” (министар просвете), Доситеј Обрадовић започиње: „Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество наше од сужанства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и од слепоте ума”…

Међу ученицима те устаничке Велике школе за историју српске културе биће нарочито драгоцен један од настављача Доситејеве борбе против „сужанства духовнога” – Вук Стефановић Караџић. Много година касније он је оставио сведочанство да су „момчад која су већ знала читати и помало писати” у тој школи-зачетници, поред опште историје, географије, основа права, физике, „рачуна”, учила и – немачки језик. Иако конципирана као општа средња и, уједно, виша стручна школа, ова устаничка институција ударила је – осим настави матерњег језика – и темељ настави страних филологија у Србији.