Istorijat Katedre za anglistiku

Prva faza istorije Katedre za anglistiku Beogradskog univerziteta mogla bi se u stvari nazvati preistorijskom, pošto interesovanje za proučavanje engleskog jezika i književnosti potiče još iz vremena davno pre osnivanja posebne katedre 1929. godine. Već sedamdesetih godina XIX veka u kurseve iz uporedne i svetske književnosti predavane na Velikoj školi, kako je nazivan prethodnik Beogradskog univerziteta, uključivana su predavanja o nekim engleskim književnicima. Ta predavanja su obično bila ograničena na autore koji su, kao Šekspir i Bajron, uživali slavu širom Evrope i imali velikog uticaja na strane književnosti. Profesori koji su držali te tečajeve ostavili su znatan broj studija i ogleda posvećenih engleskim piscima, kao i nekoliko značajnih prevoda njihovih dela.

Kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet početkom XX veka (1905), uslovi za proučavanje engleskog jezika i književnosti znatno su se poboljšali. Zakonom o osnivanju Univerziteta bilo je predviđeno postavljanje jednog lektora za engleski jezik. Prvi takav lektor, Dejvod Lo, bio je dodeljen Katedri za germanistiku i počeo je da drži nastavu 1907. On je držao dva tečaja engleskog jezika, početni i viši, a organizovao je i prve kurseve posvećene samo engleskim piscima. Ti kursevi iz književnosti nisu bili zamišljeni kao sistematski istorijski pregled, nego kao niz kratkih ciklusa u kojima je razmatran neki žanr, autor ili period.

Loa je 1913. godine zamenio Džon Vajls, čiji su se časovi sastojali od tumačenja odabranih engleskih tekstova od XIV do XX veka. Iste godine uveden je i prvi istorijski pregled engleske književnosti. Držao ga je dr Vojislav Jovanović, docent na Katedri za svetsku književnost, koji je kasnije objavio vrlo značajna bibliografska i druga dela o Istočnom pitanju i kulturnim i drugim vezama između Srbije i Engleske.

Prvi svetski rat prekinuo je akademski život u Srbiji, ali uskoro posle uspostavljanja normalnih uslova počelo se raditi na obnavljanju engleskih studija. Vrlo značajan korak u tom pravcu učinjen je 1926. godine, kada je za lektora za engleski jezik bila postavljena Meri Stensfild-Popović. Ona je studirala u Kembridžu, gde je stekla stepen magistra, i posle toga je neko vreme predavala engleski u Engleskoj i Francuskoj. Godine 1925. ona se udala za Vladetu Popovića, asistenta na Katedri za svetsku književnost, koji je u to vreme dovršavao svoju doktorsku tezu u Londonu. Ubrzo potom ona je sa njime došla u Beograd, gde je već sledeće godine postavljena za lektora za engleski jezik. U početku je imala samo četrnaest studenata. Uslovi za rad su bili teški – udžbenika nije bilo, a engleska biblioteka se sastojala samo od nekoliko desetina knjiga, uglavnom poklona drugih katedara tadašnjeg Filozofskog fakulteta. U roku od nekoliko godina, međutim, Meri Stensfild-Popović je u velikoj meri unapredila nastavu engleskog jezika na Univerzitetu. Ona je uvela početne, srednje i više kurseve, zasnovane na modernim metodima i brižljivo pripremljenim i sistematskim nastavnim programima, a takođe je napisala i prve udžbenike engleskog jezika za studente.

Sledeći značajan događaj u istoriji engleskih studija u zemlji bilo je osnivanje posebne Katedre za engleski i književnost 1929. godine. Za prvog šefa katedre postavljen je dr Vladeta Popović, muž Meri Stensfild-Popović, koji je u međuvremenu stekao doktorat i objavio svoju tezu u Londonu (Shakespeare in Serbia, 1928). Pored administrativnih obaveza koje je imao u vezi s konstituisanjem novog odseka, dr Popović je preuzeo i vrlo upečatljiv teret nastavnih obaveza. Držao je razne kurseve iz engleske književnosti, vodio seminarske časove, a držao je i predavanja iz gramatike i istorije engleskog jezika. Zanimljivu sliku uslova u tim ranim danima Katedre pruža nam jedan memoarski zapis koji je Meri Stensfild-Popović sačinila mnogo godina kasnije: „Morali smo da postepeno izgradimo četvorogodišnji plan nastave, da uvedemo predavanja iz engleske književnosti, časove tumačenja tekstova i seminarske diskusije, kao i da obezbedimo udžbenike, jer ih u Beogradu u to vreme nije bilo… Naše prostorije su se sastojale od jedne sobe, koja nam je bila i seminar, i biblioteka, i učionice, i čitaonica, i kabinet…”

„Naša mala grupa se postepeno povećavala”, nastavlja M. Stensfild-Popović, „i dvanaest srećnih godina bili smo kao sve brojnija porodica. Profesor Vladeta Popović je proveo nekoliko godina kao student u Kembridžu i Londonu i uživao je gostoprimstvo i prijateljstvo drugih studenata i svojih profesora, pa je nastojao da stvori atmosferu bliskosti i uzajamnog pomaganja i u našem Odseku i domu. Studenti su učestvovali u tome i organizovali su vesele izlete – do Avale, Smedereva, Kosmaja, itd. – na koje smo odlazili preko vikenda.”

Ta skoro idilična slika osnivačkih godina u istoriji Katedre svirepo je razbijena 1941. godine, kada je nacistička Nemačka napala Jugoslaviju. Prof. Popović i Meri Stensfild-Popović su, kao istaknuti eksponenti i propagatori britankse kulture, bili među prvim žrtvama okupacionih snaga. Prof. Popović je poslat u Dahau, dok je Meri Stensfild-Popović, kao britanski državljanin, internirana u jedan logor u Nemačkoj s nešto blažim režimom. Srećom, obadvoje su preživeli užase svog zatočeništva i mogli su da ponovo preuzmu svoje dužnosti uskoro posle završetka rata.

Ali pre nego što pređemo na sledeću, posleratnu fazu u razvoju Katedre, zadržimo se za trenutak da ukratko pomenemo šta je bilo učinjeno tokom dvanaest godina između osnivanja Katedre i prekida njenog rada 1941. godine.

Tokom te pionirske faze, kada je ceo teret nastave počivao na prof. Popoviću i Meri Stensfild-Popović, izgrađen je i sproveden u nastavi zaokružen četvorogodišnji program studija. Krajem tridesetih godina XX veka plan nastave književnosti je obuhvatao trogodišnji opšti kurs engleske književnosti od početaka do modernih vremena i jedan do dva jednogodišnja specijalna kursa posvećena Šekspiru, srednjovekovnoj književnosti (Čoser) ili modernom romanu. Što se tiče nastave jezika, prof. Popović je predavao istoriju jezika, a M. Stensfild-Popović je držala početne, srednje i više kurseve i napisala udžbenik za svaki od njih.

Broj studenata je još uvek bio srazmerno mali tokom tih ranih godina, ali je postojano rastao, a naročito se povećavao kad je sredinom tridesetih godina engleski jezik uveden kao fakultativni predmet u neke srednje škole u Srbiji. U školskoj godini posle osnivanja (1930/31), Katedra je imala pet studenata čiji su glavni predmeti bili engleski jezik i književnost. Tri godine kasnije njihov broj je narastao na oko trideset. U vreme kada je okupacija prekinula normalan život na Univerzitetu, na Katedri je studiralo oko trista studenata, od kojih je oko sto bilo na prvoj godini. Do tog vremena, ukupno 68 studenata je završilo studije i steklo diplomu iz engleskog jezika i književnosti.

Sledeća faza u istoriji Katedre može se nazvati fazom brzog razvoja. Ona je počela 1945. godine, kada su se prof. Popović i M. Stensfild-Popović vratili iz zarobljeništva. Navodimo ponovo sećanja M. Stensfild-Popović:

„Vratili smo se u junu 1945. godine u razoren Beograd i oštećenu kuću, ali i u seminar pun ornih studenata koji su nas toplo dočekali. Oni, a i mi, bili su toliko nestrpljivi da počnu s radom da nismo sačekali početak zimskog semestra, nego smo počeli držati časove već u avgustu. Krajem jeseni mnogi koji su bili maturirali tokom ratnih godina primljeni su na redovnu nastavu… Između 1946. i 1951. diplomirale su poslednje predratne generacije i prve posleratna generacija”.

Ti diplomirani anglisti nisu imali teškoća da se zaposle. Posle rata engleski jezik je uveden u mnoge srednje i neke osnovne škole. Došlo je do naglog i vrlo velikog porasta interesovanja za engleski jezik. Iako je na Katedru došlo nekoliko novih saradnika, to još uvek nije bilo dovoljno za nove potrebe. Trebalo je novopostavljene asistente poslati u inostranstvo da steknu viša naučna zvanja, bez kojih nisu mogli obavljati docentske i profesorske dužnosti. Srećom, tokom tog perioda kada su ulagani veliki napori da se poveća broj nastavnika, mnogi mlađi članovi Katedre su dobijali stipendije i druga sredstva za usavršavanje u inostranstvu od Britanskog saveta, Fonda srpskog poslanika ili Fulbrajtovog programa. Ono što se obično događalo bilo je da se postavi asistent i što pre pošalje u inostranstvo radi sticanja višeg naučnog stepena, dok su starije kolege preuzimale njegove obaveze na Katedri, tako da nije dolazilo do poremećaja u nastavi. Tako, zahvaljujući velikom i nesebičnom zalaganju, broj nastavnika je počeo da se postojano povećava i vremenom je narastao na oko trideset.

I pored toga, Katedra je jedva mogla odgovarati nastavnim obavezama koje su nametali sve veći talasi novoupisanih studenata na početku svake školske godine. Pedesetih godina stoleća, kada su uvedeni novi i vrlo liberalni propisi za upis na fakultete, na Katedri je jedno vreme bilo preko hiljadu petsto studenata koji su studirali engleski jezik i književnost kao glavni predmet. Kasnije se, međutim, broj studenata stabilizovao na oko petsto i ostao je na tom nivou desetak godina.

Povećanje broja nastavnog osoblja omogućilo je restrukturiranje i proširenje nastavnog programa. Uvedeni su specijalni kursevi na kojima su dublje proučavani pojedini periodi ili žanrovi. Prvi kurs posvećen opštem pregledu američke književnosti uveden je 1966/67 i ostao je stalni deo nastavnog plana. U nastavi jezika, postepeno su dodavani kursevi iz fonologije, morfologije i sintakse, kontrastivne analize i primenjene lingvistike.

Naporedo s time, velika pažnja je posvećivana uspostavljanju veza i saradnje s drugim odsecima za anglistiku u bivšoj Jugoslaviji, pa je u svrhu unapređivanja takvih veza organizovano nekoliko interkatedarskih konferencija.

Negovana je i međunarodna saradnja. Preko pedeset istaknutih profesora s britanskih i američkih univerziteta održalo je na Katedri predavanja o temama s područja svog naučnog interesovanja. Među njima su bili Vivijan de Sola Pinto, Džon Bamboro, Dejvid Dejčiz, Helen Gardner, Džon Holovej, Alardajs Nikol, Randolf Kverk, Lesli Fidler, Piter Bejli i Artur Kerš. Na Katedri je gostovao i znatan broj engleskih i američkih književnika – Lorens Darel, Sol Belou, Meri Makarti, Džon Vejn, Engas Vilson i drugi.

Ta faza razvoja raznovsrnih delatnosti okončana je s raspadom bivše Jugoslavije i uspostavljanjem Miloševićevog režima u poslednjoj deceniji XX stoleća. Ta zbivanja su imala poražavajuće posledice i po Katedru. Sve veze sa spoljašnjim svetom, s drugim univerzitetima i naučnim središtima bile su pokidane. Sve mogućnosti za usavršavanje, specijalizaciju ili istraživanje u inostranstvu bile su ukinute. Priliv knjiga i naučnih časopisa je presušio. Neki ugledni profesori su bili izloženi brutalnom političkom progonu. Zavladalo je osećanje nesigurnosti i potpunog nedostatka uslova za naučnu delatnost. Došlo je i do velikog osipanja nastavnog osoblja. Stariji profesori su, jedan za drugim, odlazili u penziju, dok su njihove mlađe kolege, predviđene da ih zamene, u znatnom broju emigrirale – ili da bi izbegli mobilizaciju i upućivanje u borbu za ciljeve koje nisu odobravali ili zbog potpunog gubitka profesionalne perspektive. Postalo je vrlo teško organizovati i održavati redovnu nastavu književnosti, pa je Katedra bila upućena da se u velikoj meri oslanja na pomoć kolega s odseka za anglistiku u Novom Sadu, Nišu i Nikšiću – pomoć koja je, srećom, rado pružana.

Posle 2000. godine potpuna izolacija je prestala i uslovi su se počeli popravljati. Sadašnje nastavno osoblje je uložilo velike napore i postiglo izvanredne rezultate u vođenju Katedre kroz to teško razdoblje, održavajući visok nivo nastave i naučnog rada uprkos nepovoljnim objektivnim okolnostima. Uglavnom njemu treba zahvaliti što su izgledi za anglističke studije u Beogradu sada mnogo svetliji. Postavljen je znatan broj perspektivnih mladih ljudi, pa imamo razloga da se nadamo da će oni vremenom valjano zameniti svoje prethodnike, pa ih i nadmašiti. Prekinute spone sa sličnim institucijama u inostranstvu se postepeno ponovo uspostavljaju a međunarodni kontakti postaju brojniji. Kursevi i nastavni metodi se osavremenjuju i dovode u sklad s najnovijim strujama u odgovarajućim oblastima. Započet je rad na reformi nastavnog programa u skladu s opštim tendencijama u evropskim anglističkim studijama. Nadamo se da će Katedra nastaviti svoj rad na korist naše zajednice i kulture i da će se sadašnja faza njene delatnosti predstavljati period novih dostignuća i punog oporavka od nedavne izolacije.