Историјат Групе за руски језик, књижевност, културу

Одлука о оснивању Катедре за руски језик и књижевност на историјско-филолошком одсеку Универзитета у Београду, тада Велике школе, донета је у октобру 1877. године. Годину дана касније на чело Катедре постављен је за контрактуалног лектора Рус Платон А. Кулаковски, професор руског језика и књижевности, који je својим радом до 1882. године поставио темељ београдској универзитетској русистици. Након одласка Кулаковског, у периоду од 1882. до 1895. године, постојало је неколико покушаја да се постави предавач за руски језик и књижевност на Великој школи, али, нажалост, сваки пут без успеха. Најзад, 1. јануара 1895. године за „привременог учитеља руског, пољског и чешког језика и књижевности” на Великој школи постављен је Радован Кошутић, који се може сматрати оснивачем славистике у правом смислу те речи. Први Кошутићеви радови посвећени су пољском језику (1898. године објавио је Граматику пољског језика, а 1901. Примере књижевног језика пољског). После објављивања ових књига из полонистике Кошутић се посветио руском језику.

Тај посао трајао је близу две деценије. Прво је објавио Примере књижевног језика руског 1910. у три књиге (у првој књизи су Текстови, у другој Напомене, а у трећој Речник). Уочи Првог светског рата појавио се други део граматике (Граматика руског језика. II део: Облици. Београд 1914). Први део (Гласови) био је уочи Првог светског рата такође потпуно готов, али је услед избијања рата њено штампање било осујећено (Први, општи део Гласова објављен је 1919. године у Петрограду). Са студентима је Кошутић радио сам, и тек последњих година уочи првог светског рата добио је два асистента за руски језик, који су му помагали у вежбањима.

У периоду између два светска осим проф. Кошутића на Катедри су радили др Александар Погодин, контрактуални редовни професор, који је предавао руску књижевност, и др Отакар Колман, лектор за чешки језик.

Више од пола века (од 1946. године) траје следећи период у развоју катедре, који се везује за име проф. Радована Лалића, који се на челу Катедре налази све до своје смрти 1972. године. Од 1946. па до свог одласка у Америку 1958. на Катедри ради, прво као доцент за руски језик, а онда и као ванредни и редовни професор Кирил Тарановски, чувени версолог и поетолог.

Као лектори за руски језик на Катедри раде: Петар Митропан (од 1945. године), Кирил Свинарски (од 1947), Георгије Орлов и Лидија Шпис (од 1948), Босиљка Гавела (од 1949), Ана Мухина (од 1950), Зинаида Стојановић (од 1962), Антонина Чупић (од 1962) и Драгиња Голубовић (од 1963). Од 1950. на Катедри ради, прво као асистент, Милосав Бабовић (изабран за доцента за руску књижевност 1960), а Богдан Терзић, као асистент за руски језик, од 1952. године. У периоду од доношења Резолуције Имфорбироа 1948. године па све до 1952. Катедра пролази кроз веома тежак период свог постојања (1951. се на групу за руски језик и књижевност уписао само један студент).

Од 1878. до 1905. године назив катедре је Катедра за руски језик и књижевност, од 1905. до 1963. године Катедра за источне и западне словенске језике Филозофског факултета, а од 1963. до 1990. Одсек за славистику Филолошког факултета (након издвајања Филолошког факултета са Филозофског).

Шездесете године 20. века су веома значајан период у историјату Одсека због побољшања стања руског језика у школама (рецимо, 1964. у основним школама у Србији руски језик учило је 59,4 посто ученика, и такво стање се задржавало све до краја шездесетих година). Из потребе за стварањем компетентног кадра отпочело се и са организовањем Скупова слависта 1964. године (од стране Славистичког друштва Србије, које је од свог настанка било нераскидиво повезано с Катедром), а чија је улога требало да буде и побољшање стручности наставника руског језика, али истовремено и прилика да се покажу научна интересовања наставника Одсека.

Седамдесете године на београдској русистици везују се за делатност четири професора књижевности (Милосава Бабовића, Миле Стојнић, Миодрага Сибиновића и Миливоја Јовановића) и Веру Николић, професора руског језика и методике наставе руског језика. Поводом 30-годишњице послератног постојања и делања Одсека за славистику, као и 80-годишњице почетка наставне активности Р. Кошутића на Великој школи 1976. године је одржан скуп на коме су учествовали слависти-београдски студенти прве и друге послератне генерације (В. Николић, М. Стојнић, С. Суботин, Д. Мирковић, О. Брајичић, А. Музалевски, М. Николић, С. Николић и др.). Свечаној атмосфери на прослави Одсека допринео је и Хор студената славистике под руководством професора Андреја Тарасјева.

Већ 1977. обележен је још један јубилеј: сто година славистике у Србији. И за ову прилику је организован међународни симпозијум са општеславистичким карактером и гостима из целог славистичког света. Реферати са овог симпозијума су објављени тек тридесет година касније, 2007. године, заслугом Славистичког друштва Србије.

Осамдесете ће обележити скупови посвећени Достојевском и Шолохову, као и Скуп слависта 1986. године, у оквиру ког је један дан посвећен рефератима о животу и делу Р. Кошутића поводом 120-годишњице рођења овог великана славистике. Руским језиком се на Катедри баве Богољуб Станковић, Богдан Терзић, Радмило Маројевић, Предраг Пипер, Стојадин Костић (методиком наставе руског језика). 1986. године излази прва књига из едиције Славистички зборник посвећена Р. Кошутићу и развоју југословенске славистике (1997. је објављена последња књига из дате едиције – о славистичким истраживањима Р. Лалића). Руском књижевношћу се, осим наведених за седамдесете године, бави и проф. Зоран Божовић.

Од 1990. године Одсек постаје Катедра за славистику. Тежак период деведесетих година у историји бивше Југославије на Катедри за славистику својим мудрим управљањем покушали су да ублаже русисти Богољуб Станковић (од 1989–1997), Предраг Пипер (од 1997–1998) и Александар Терзић (од 1998–2002). Руску књивевност на Катедри предају проф. Миодраг Сибиновић, проф. Зоран Божовић и проф. Миливоје Јовановић. Руским језиком се, осим поменутих русиста-управника Катедре, баве и проф. Радмило Маројевић и проф. Милана Радић-Дугоњић. Од млађих русиста на Катедри стасавају Ксенија Кончаревић (која од 2000. прелази на Богословски факултет) и Корнелија Ичин (сада редовни професор руске књижевности).

Бројне генерације русиста успешно су овладавале руским језиком захваљујући труду лектора (навешћемо само нека имена): Марија Межински, Бранислава Трбојевић-Керечки, Марина Петковић, Вера Борисенко-Свинарски, Ивана Секицки…

Упркос тешким политичким и економским околностима овај период бележе изузетни научни подухвати (читав низ међународних симпозијума, па и у доба блокаде и изолације 1995. године). Значајан догађај за историјат Катедре је појављивање првог броја часописа Славистика, издања Славистичког друштва Србије, 1997. године. Захваљујући томе запослени на Катедри, нарочито они млађи (а наставни кадар је у овом периоду значајно подмлађен), добили су гласило у коме могу да објављују радове везане за своја најразноврснија славистичка интересовања.

Прву деценију 21. века такође је обележила жива активност Катедре у сарадњи са Славистичким друштвом Србије (на чијем се челу налази проф. Богољуб Станковић) у организовању низа међународних симпозијума посвећених контрастивном изучавању руског и српског језика и руској емиграцији. У овом периоду се организује и низ међународних симпозијума поводом јубилеја везаних за значајна имена руске књижевности и културе уопште (Николај Фјодоров, Александар Веденски, Данил Хармс) захваљујући ангажовању професора руске књижевности Корнелије Ичин.

Методику наставе руског језика од 2003. године на Катедри предаје проф. Вучина Раичевић.

Најважнији резултати досадашњој делатности Катедре јесу они који су остварени у наставном и педагошком раду професора и сарадника Катедре: преко хиљаду дипломираних филолога-слависта (професора, преводилаца, уредника, научника и других стручњака) примењује у свом раду знања о словенским језицима, књижевностима и културама стечена током славистичких студија на Филолошком факултету у Београду и шири та знања у својој средини. 

Комплетан историјат можете прочитати овде.