Историјат Катедре за српски језик са јужнословенским језицима

Може се сматрати да Катедра за српски језик са јужнословенским језицима постоји од 1844. године, када је Лицеј, највиша школа у Кнежевини Србији (основана 1838. г. у Крагујевцу), подељен на два одсека – филозофски и православни. На Филозофском одсеку је тада уведена Словенска филологија с погледом на естетику. Већ 1845. основана је и Катедра за словенску филологију, која је укинута 1849. године, да би 1851. на Лицеју била основана редовна катедра за историју народа и „књижества” српског. Оснивач Катедре био је професор Алекса Вукомановић (1826–1859), који је до своје смрти предавао оба предмета – Историју светске књижевности и „Теорију словесности”.

С обзиром на личности професора који су предавали ове предмете, али и с обзиром на програме тих предмета, јасно је да је и без посебне номинације српског језика и осталих јужнословенских језика у називима тих катедара, односно предмета који су се предавали на њима, управо материја српског језика, обрађивана дијахронијски и синхронијски, била стално језгро наставе филологије, посебно оне с атрибутом словенске.

Тако се међу именима професора у историји Катедре налази име Ђуре Даничића (1825–1882), саборца Вука Стеф. Караџића у увођењу новог књижевног језика у српску културу, који уместо Историје српског народа уводи Словенску филологију, и који – пошто се 1863. Лицеј претвара у Велику школу – саставља програм за тај предмет. Ту је и име његовог првог наследника Јована Бошковића (1834–1892), који према Даничићевој граматици пише Извод из српске граматике, основни уџбеник све до појаве прве граматике Стојана Новаковића. Од 1871. ту су имена најистакнутијих српских филолога и лингвиста, дакле: Стојана Новаковића (1842–1915), најбољег Даничићевог ученика, који је аутор прве модерне граматике (и посебно вредног дела – Српске синтаксе, 1869), и Љубомира Стојановића (1860–1930), који је, на препоруку Ст. Новаковића, био и слушалац класика словенске филологије Миклошича, Јагића и Лескина и као такав увелико унапредио наставу предмета које је предавао – старословенског и српског језика. Међу његовим ученицима био је и Александар Белић (1876–1960), који је свога професора већ 1899. године, када је Љ. Стојановић пензионисан, наследио као доцент словенске филологије, а онда, са прерастањем Велике школе у Универзитет (1905), све степене своје професуре провео на овој катедри, до пензионисања (1954), као њен руководилац.

Управо је са Александром Белићем, дакле већ од 1899. г., универзитетска настава српског језика истински подигнута на европски и светски ниво, унапређена у ранг оних филолошко-лингвистичких школа кроз које је и сам А. Белић прошао – руске Фортунатова и Корша, немачке Бругмана и Лескина, да би се развила, у домену науке о српскохрватском језику, у европски и светски прихваћену „Белићеву београдску лингвистичку школу”.

Са Александром Белићем, заправо, традиционални „Српски семинар”, који је од 1906. до 1919. обухватао српску и словенску филологију, историју српског и јужнословенских народа, историју српске и југословенске књижевности, постаје Катедра јужнословенских језика и опште лингвистике – у духу модерне специјализације филолошко-лингвистичких наука.

Као таква институција, с називима „Српски семинар”, „Катедра за јужнословенске језике и општу лингвистику”, „Одсек за јужнословенске језике и општу лингвистику” и, сада – „Катедра за српски језик са јужнословенским језицима”, Катедра је у својој историји забележила разгранавање научних дисциплина у складу са модерним развојем лингвистике у свету, што се најјасније може пратити кроз личности наставника сваког од предмета у наставним плановима студијских група које окупља око себе.

У почетку, Александар Белић је неколико година сам изводио наставу српског језика, предајући његову историју, дијалектологију, савремени српски језик свих нивоа (фонетику, морфологију, грађење речи, синтаксу), као и старословенски језик и компаративну словенску филологију. После I светског рата наставио је своје курсеве, највише синтаксу. Осим тога, засновао је и држао посебан курс опште лингвистике, стварајући већ тада темеље своје београдске лингвистичке школе. Са развитком студија свих ових области формирао је катедру разгранатих научних дисциплина са еминентним носиоцима.

Тако се после I светског рата, 1924, на Катедри појављује као редовни професор Степан Куљбакин (1873–1941), који предаје и научно обрађује старословенски језик. На Катедри је све до почетка II светског рата доцент др Бранко Милетић (1900–1949), ђак чувене чешке фонетске школе Ј. Хлумског, са предметима: историјска фонетика, општа фонетика и експериментална фонетика, акцентологија и дијалектологија. У томе периоду на Катедри је и Хенрик Барић (1888–1957), професор опште и упоредне лингвистике и албанолог, који држи курсеве прасловенског језика, литавског језика, санскрита, балканолошке студије, језичку палеонтологију и груписање индоевропских дијалеката. Тридесетих година на Катедру долазе доценти и касније, дакако, професори – др Радомир Алексић (1900–1978), историчар језика, који је почео своја предавања морфологијом српскохрватског језика, да би у једном периоду предавао и старословенски језик, и др Радосав Бошковић (1907–1983), који стварно наслеђује Александра Белића у палеославистици и словенској компаративистици, почињући са својим курсевима о гласовима прасловенског језика и историји облика српскохрватског језика. Једновремено, на скопску катедру српског језика, тада у готово генетском односу са београдском, Александар Белић бира за доцента др Михаила Стевановића (1903–1991), касније професора и свог најближег сарадника на београдској катедри, којој је био руководилац од 1954. до пензионисања 1973. г.

После II светског рата, од ослобођења 1944. г. до данашњих дана, у саставу Филозофског факултета до 1960. године, а од тада у саставу Филолошког факултета, Катедра се развија доследно у духу Белићеве лингвистичке школе – тумачећи језик као живу материју и интерпретирајући оригинално и стваралачки највредније лингвистичке правце којима се креће лингвистика у свету уопште.

Белић је одмах после рата предавао историју језика и синтаксу савременог језика, и од 1950. г. до краја живота општу лингвистику, а професори Стевановић, Бошковић и Алексић остале језичке дисциплине, формирајући нову организацију Катедре у складу са захтевима послератног развитка и друштва и језичких наука у свету. Тако се Белић-Бошковићева палеославистичка школа и школа словенске компаративистике, у периоду од 60-их до 90-их година, уз рад проф. Бошковића наставља у научно-наставном раду тадашњег средњег и млађег кадра – проф. др Светозара Николића, проф. др Радојице Јовићевића и проф. др Милана Стакића. Дијахронијским дисциплинама данас се баве проф. др Вања Станишић, проф. др Александар Милановић, проф. др Михаило Шћепановић, проф. др Предраг Дилпарић, проф. др Снежана Вучковић, проф. др Виктор Савић, доц. др Катарина Беговић и доц. др Сања Огњановић.

Дијалектолошка истраживања заснована на поставкама Белићеве школе, као и њихову универзитетску наставу, продужава у првим послератним годинама проф. др Михаило Стевановић курсевима дијалектологије и акцентологије, а у томе га наслеђује проф. др Асим Пецо, који је изабран и за професора историје језика. У једном краћем периоду 70-их година за професора историје језика долази и дијалектолог и историчар језика, истакнути представник структуралистичке школе – проф. др Павле Ивић (1924–1999), који је до тада био професор Универзитета у Новом Саду. У последњој деценији, до своје преране смрти, дијалектологију са акцентологијом предаје и доц. др Петар Ђукановић (1949–1997). Белићев дијахронијски приступ материји српскохрватског језика, осим радом А. Пеце, наставља се радом проф. др Славка Вукомановића, научно-наставним активностима проф. др Боже Ћорића и радом проф. др Бранкице Чигоје, који предају историју српског језика, одн. његову историјску граматику, као и историју српског књижевног језика.

Белићеве општелингвистичке курсеве у периоду после 1960. године предавала је једно време, хонорарно, професор Универзитета у Новом Саду – др Милка Ивић (1923–2011), један од наших првих структуралиста, да би их касније преузео професор Београдског универзитета др Душан Јовић (1921–1996), као стални наставник. Члан Катедре, професор предмета Општа лингвистика, до формирања посебне Катедре за општу лингвистику била је проф. др Весна Половина.

Природно је што је делатност А. Белића, а и делатност Белићевог најближег сарадника у науци проф. Михаила Стевановића, на савременом српскохрватском језику била и разграната, па и најобухватнија. Она је проистицала како из лингвистичких теоријских погледа ова два научника, тако и из њихове научне заинтересованости за нормативистичку страну језичких испитивања. Отуда се на тој тематици, већ од средине XX века, са проф. др Михаилом Стевановићем на челу окупља знатан део Катедре. Уз проф. Михаила Стевановића, који је аутор највеће наше дескриптивно-нормативне граматике (Савремени српскохрватски језик, I, Београд, 1964, и II, Београд, 1969), настале управо на његовим универзитетским предавањима, и прве после најпознатије такве, Маретићеве Граматике с краја XIX века – на предмету Савремени српскохрватски језик (сада Савремени српски језик) научно су радили и своје курсеве држали, прво као асистенти, а затим као наставници: проф. др Бранислав Милановић (1911–1997), проф. др Игрутин Стевовић (1909–1992), проф. др Живојин Станојчић, проф. др Даринка Гортан-Премк, проф. др Радоје Симић, проф. др Љубомир Поповић, проф. др Мирослав Николић, проф. др Драгана Мршевић-Радовић и проф. др Јелица Јокановић-Михајлов,одн. раде у науци и држе курсеве: проф. др Душка Кликовац, проф. др Рајна Драгићевић, проф. др Јелена Јовановић Симић, проф. др Весна Ломпар, доц. др Балша Стипчевић, доц. др Ана Батас, доц. др Јован Чудомировић, доц. др Данило Алексић, доц. др Никола Радосављевић и доц. др Весна Николић. Курсеви су, према захтевима наставних планова студијских група на којима се овај обимни предмет слуша, специјализовани у наставне предмете: фонетике и фонологије, акцентологије, морфологије са грађењем речи, лексикологије, синтаксе, фразеологије, језичке културе и стилистике. За многе студијске групе (српске књижевности, страних језика, опште лингвистике) тај предмет се, наравно, у смањеном обиму, предаје у традиционалној целини.

Дакако, с обзиром на то да су студијске групе углавном усмерене на стварање наставника матерњег језика у основним и средњим школама, на Катедри се предаје и методика наставе српског језика, теоријска и практична, коју је изводио проф. др Милорад Дешић, који научно ради и у још двема областима, у дијалектологији и лексикологији. Данас се методиком наставе српског језика на Катедри баве проф. др Вељко Брборић, проф. др Драгана Вељковић-Станковић и доц. др Валентина Илић.

Катедра је традиционално неговала везе са бројним славистичким катедрама у свету, па је из сваке генерације асистената и наставника знатан њихов број био, било као лектор, било као гостујући професор, предавач на неком од страних универзитета, у Европи, Северној Америци и Азији.

Као и у целом току њеног развоја, када су своју универзитетску каријеру као асистенти започињали многи ранији и садашњи наставници ове Катедре, па и других катедара у свету, односно садашњи сарадници других катедара и наставних центара Филолошког факултета (нпр. у дијаспори – проф. др Биљана Шљивић-Шимшић и проф. др Олга Недељковић, одн. на Факултету – проф. др Весна Крајишник, проф. др Небојша Маринковић и др.), и сада на Катедри раде асистенти, будући наставници постојећих, и евентуално нових дисциплина: Ненад Крцић и Олга Богуновић.

Према традиционалној структури, Катедра је носилац научних истраживања и наставе осталих јужнословенских језика. Одмах после II светског рата проф. М. Стевановић предаје македонски језик, да би тај предмет после њега предавали проф. др Борис Марков, као лектор, и проф. др Војислав Илић (Илијашевић), као стални универзитетски наставник. Данас тај предмет држи проф. др Првослав Радић. Први предавач за бугарски језик била је Љиљана Мојсов, изабрана 1962. године, наставу су држали уговорни лектори из Бугарске, а бугаристика на Катедри данас има предаваче – доц. др Ивану Давиттков, мр Јасмину Јовановић, мср Олгу Савеску и мср Кристину Манић.

Први (хонорарни) наставник словеначког језика био је професор Новосадског универзитета др Рудолф Коларич. Осамдесетих и деведесетих година практичну наставу словеначког језика изводили су лектори, међу њима најдуже Катја Закрајшек, а теоријску – проф. др Ж. Станојчић, кога је наследила проф. др Маја Ђукановић.

Научно-наставни рад на овим јужнословенским језицима – бугарском, македонском и словеначком – иако по обиму много мањи него рад на српском језику, подразумева и теоријску и практичну страну на нивоу који има изучавање српског језика, као једног од најважнијих националних предмета на Филолошком факултету.

Од увођења постдипломских (магистарских и докторских) студија, наставници Катедре држе опште и ужестручне предмете на смеру Наука о језику на нивоу Факултета. Исто тако, од самих почетака Катедре њени наставници су чланови комисија за одобрења, оцене и одбране докторских дисертација, као и ментори кандидатима за докторе филолошких и лингвистичких наука, и у области сербокроатистике, и у области словенске компаративистике и конфронтативних истраживања других језика у односу на српски.

Познати лингвистички часопис Јужнословенски филолог (осн. 1913) и његова „Библиотека Јужнословенског филолога” у најдужем делу своје историје као уреднике и чланове редакција имају чланове ове Катедре – А. Белића, М. Стевановића, П. Ивића, А. Пецу, Ж Станојчића, Д. Гортан-Премк и Р. Драгићевић; Српски дијалектолошки зборник (осн. 1905) – наведена прва четири члана Катедре; Наш језик (осн. 1932) – А. Белића, Б. Милетића, Р. Алексића, Р. Бошковића, М. Стевановића, Б. Милановића, А. Пецу, Ж. Станојчића, Љ. Поповића, Д. Гортан-Премк, Д. Мршевић-Радовић и Р. Драгићевић. Многи чланови Катедре увек су били и активни сарадници тих часописа, као што су данас, наравно, уредници, чланови редакција и сарадници и других научно-стручних часописа (нпр. часописа Српски језик, Књижевност и језик, Свет речи и др.), односно научне периодике других институција (нпр. зборника радова са Научног састанка слависта у Вукове дане, МСЦ, Београд, зборника радова са Научног састанка „Бошковићеви дани”, ЦАНУ, Подгорица и др.).

Библиотека Катедре (под традиционалним именом „Библиотека Српског семинара”) међу најбогатијим је библиотекама своје врсте на Балкану. Створена већ у доба Лицеја, развијала се заједно са Великом школом и Универзитетом. Од 1919. године припада Српском семинару и уз матичну Семинарску библиотеку чине је и у целом славистичком свету позната Јагићева библиотека, коју је Универзитет 1919. г. купио и 1923. у потпуности пренео у Београд из Беча, као и библиотеке-легати Љ. Стојановића, Ж. Стефановића, Р. Бошковића, Б. Николића, М. Стевановића, Д. Ћупића и Библиотека Више педагошке школе. Укупни њен фонд износи више од 128.000 књига.