Историјат Групе за француски језик, књижевност, културу

Настала пре 127 година, Група за француски језик и књижевност једна је од најстаријих студијских група на Универзитету у Београду, а старија је и од самог Филолошког факултета, који постоји од 1960. године, када је тадашњи Филозофски факултет подељен на Филозофско-историјски (две године касније, поново Филозофски) и Филолошки факултет.

Почетак изучавања француског језика

Изучавање француског језика у српском високом школству сеже, међутим, још даље у прошлост, у време када је основан Лицеј (1838), на којем се француски језик предаје од 1839. године. Први наставници француског језика на Лицеју били су Алексеј Околски, Константин Ранос, Ђорђе Атанасијевић, Људевит Шпанић, Шарл Арен и Алфонс Дезире-Магру. Ипак, највеће заслуге за увођење студија романистике у тадашњој Србији, припадају Матији Бану (1818–1903), који од 1850. на Лицеју предаје француски, али паралелно с наставом језика уводи и предавања из француске књижевности. Године 1851. Матија Бан предлаже „Попечитељству“ да се на Лицеју оснује катедра за француски језик и књижевност. Иако ће Семинар за француски језик (у оквиру Семинара за општу књижевност), као институционални заметак будуће катедре, формално-правно бити основан тек пола века касније (1896. године) на Великој школи, претечи Универзитета у Београду, име Матије Бана остаје уписано крупним словима у историји српске франкороманистике.   

Темељи београдске романистике

Време настанка Семинара за француски језик, али и наредне три деценије, својим присуством на Великој школи, а од 1905. на Београдском универзитету, обележио је Богдан Поповић, великан српске културе и први наставник који је на Семинару предавао француски језик и књижевност. Као француски ђак који је 1892. године дипломирао француску књижевност на Сорбони, Богдан Поповић већ од постављења за редовног професора Београдског универзитета 1905. године, поред упоредне, предаје и француску књижевност, све до до 1924. Првих година XX века, за доцента на Великој школи постављен је Јован Скерлић, који, поред предавања из историје књижевне критике, држи предавања из француске књижевности XVII и XIX века, као и фонетику француског језика, али је врло брзо, 1906. године, започео наставничку и научну каријеру на Семинару за српску књижевност. Богдан Поповић, чија се биста налази у централном делу зборнице Катедре за романистику, и Јован Скерлић, упркос релативно кратком времену које је провео предајући француску књижевност, могу се сматрати утемељивачима београдске франкороманистике. (Види више)

Развој књижевне романистике

Први наставник који се специјализовао за француску књижевност био је Урош Петровић. Одбранивши докторат на Сорбони, Петровић добија доцентско место за француску књижевност 1908. године, али поред књижевности XVII века, коју преузима од Богдана Поповића, као врстан зналац француског језика предаје и језичке предмете. Међутим, после његове преране смрти (1915), Богдан Поповић поново преузима наставу француске књижевности и држи је све до 1924. године, када на Семинар долази Миодраг Ибровац, француски ђак, који је докторску дисертацију о пeснику Хередији одбранио у Паризу 1923. године. Истовремено, на Семинар долази и Никола Банашевић, такође француски ђак, с тек одбрањеним докторатом у Паризу (1923. године) под насловом Jean Bastier de la Peruse (1529–1554). Оба наставника сврставају се у најзначајније српске романисте XX века, о чему сведочи њихов научни рад и бројна гостовања на француским и другим иностраним универзитетима.

Застој за време Другог светског рата

Током окупације на Београдском универзитету није било наставе, већ су држани само испити. За Миодрага Ибровца и Николу Банашевића ово је време великих искушења. Ибровац је отеран са универзитета, чак је и затваран као франкофил, а Банашевић пензионисан. Обојица ће се, по ослобођењу, вратити на Универзитет, тј. на Семинар, који ће 1948. године прерасти у Катедру за романске језике и књижевности.

Успон дијахронијске романистике

Од 1948. до 1950. на Катедри је предавао Владимир Работин, доцент за старофранцуски језик и књижевност, први стручњак за историју француског језика на нашим просторима с докторатом из ове области. За јачање наставе језика од великог је значаја за Катедру долазак Влада Драшковића (1947. године), који ће проћи кроз сва универзитетска звања и оставити дубок траг у српској романистици, како на наставном, тако и на научном плану. Владо Драшковић је, поред своје докторске дисертације (Инфинитив иза предлога de и à као допуна финитном глаголу у француском језику), објавио неколико књига, речника и уџбеника из француске лингвистике, историјске граматике француског и упоредне граматике романских језика, а широј је публици веома позната његова Граматика француског језика за основне школе, која је доживела многобројна издања.

На Катедру 1949. године долази Пера Половина, која ће до одласка у пензију проћи кроз сва универзитетска звања. Она је једина у историји Катедре с двама докторатима: један из методике наставе, одбрањен у Београду 1960. (Уџбеници француског језика код Срба до 1914.) и други из фонетике, који је одбранила на Универзитету у Стразбуру 1962. (Le rythme de la phrase dans les romans et les essais de Camus). Фонетика и методика наставе две су области којима се проф. Половина највише бавила како у свом научном раду, тако и у настави. Посебно је значајан њен допринос проучавању дидактике француског језика, а предмет Методика наставе француског језика, који је њеном заслугом уведен 1973. године, уз истоимени универзитетски уџбеник, омогућио је генерацијама студената француског језика да се на одговарајући припреме за наставнички позив.

Процват студија француског језика и књижевности

Када се педесетих година XX века Југославија отвара према свету, приметан је процват обостраних француско-српских културних веза. Као што се у Француској буди занимање за српску културу, али и за културе других југословенских народа, тако и на просторима бивше Југославије, а посебно у Србији, расте интересовање за француску књижевност и културу, о чему сведоче, поред осталог, и бројни преводи француских писаца на српски језик. Гостовања еминентних француских научника, професора и писаца на Катедри, али и наших професора на француским универзитетима, још један су доказ виталности француско-српских културних и научних веза, али и угледа који Катедра и Филолошки факултет у Београду имају у Француској. Од Другог светског рата до шездесетих година XX века, на Катедри се бележи стални раст броја уписаних студената, који достиже врхунац школске 1958/59. године, када је уписано 836 редовних студената, али се убрзо овај растући тренд зауставља, да би већ школске 1962/63. на студијама француског било далеко мање уписаних: 317 студената. Тренд смањивања броја уписаних наставиће се и даље, али не драстично, о чему говори податак да је у школској 1991/1992 уписано 307 студената на све четири године студија (од чега на првој 103). Последњих двадесетак година на студије француског језика уписује се у просеку око 80 студената.  

Нови талас у развоју књижевне франкороманистике

На Катедру почетком педесетих година XX века долази Михаило Павловић, који ће 1956. докторирати из књижевности на универзитету у Бордоу. Његова интересовања су поред француске књижевности XIX и XX века окренута и проучавању француско-југословенских и француско-српских књижевних и културних веза — области из којих ће професор Павловић објавити десетак књига (уџбеника, монографија и антологија), као и велики број превода. Од 1952. до 1992. године на Катедри је радила и Маргарета Арнаутовић. Докторску дисертацију под насловом Stendhal et son premier roman одбранила је 1978. године на Универзитету у Греноблу, а као наставник, поред француске књижевности средњег и XVIII века, остаће упамћена и по предавањима из стилистике француског језика. Она је 2002. под својим именом основала фонд, из кога се заслужним франкороманистима сваке године додељује „Златна повеља франкороманиста”. Доласком Ивана Димића на Катедру 1957. године, као и Слободана Витановића три године касније, настава књижевности добија нови замајац. Иван Димић је београдску романистику и науку о књижевности посебно задужио радовима о Камију и „Новом роману”, као и теоријским радовима о развоју модерног романа. Докторирао је 1961. на Универзитету у Стразбуру одбранивши дисертацију под насловом: La crise psychologique dans le roman du XX siecle – De Roger Martin du Gard au nouveau roman. Београдска Катедра за романске језике и књижевности, која је по издвајању Филолошког факултета из Филозофског преименована у Одсек за романистику 1960. године, била је прво место где су се о новом књижевном правцу држала предавања још пре него на француским универзитетима, а за то је заслужан управо професор Иван Димић. Исте године кад и Димић, докторску дисертацију под насловом Андре Жид и француски класицизам на Универзитету у Београду брани Слободан Витановић, који се, као и Димић, памти не само као бриљантан предавач, него и као велики познавалац француске књижевности XVII века и модерне француске књижевне критике. Међу бројним књигама које је објавио, од посебног значаја за нашу романистику су следеће: Поетика Николе Боалоа и француски класицизам (1971), Француска цивилизација (с Горданом Витановић, 1994) и Епохе и правци у француској књижевности 1 (2006).

Шездесетих година XX века настава књижевности на Катедри ојачана је и доласком Радивоја Константиновића, који је докторирао у Стразбуру 1966, а његова дисертација Thèmes et techniques littéraires de Vercors објављена је 1969. у Паризу под насловом Vercors écrivain et dessinateur. Поред свог доприноса проучавању француске књижевности XVIII и XIX века професор Константиновић остаће упамћен и као врстан познавалац теорије превођења, коју је такође предавао и из ње објавио значајне радове. Његов преводилачки опус је импресиван (преко 30 преведених књига), а поред прозних писаца, професор Константиновић преводио је и француске песнике, посебно Превера и Бодлера.

У раду Катедре од седамдесетих година XX века значајно место припада и Јелени Новаковић, која је докторску дисертацију под насловом Природа у делу Жилијена Грака одбранила 1980. године на Филолошком факултету у Београду, а на Катедри је предавала француску књижевност XVI, XIX и XX века све до одласка у пензију 2013. године. У домаћој романистици, али и у иностранству позната је, пре свега, по доприносу проучавању надреализма, како француског тако и српског, али и по компаративним проучавањима француске и српске књижевности, те по радовима о франкофоној канадској књижевности. Од 1973. до одласка у пензију 2013. године предавања из прегледа француске књижевности по епохама и правцима, као и француског класицизма држала је Љиљана Глумац-Томовић. Он је на Филолошком факултету у Београду докторирала је 1986. године с темом Проблем рецепције француских писаца XVII века у књижевној критици и науци о књижевности српскохрватског језичког подручја од почетака до 1975, која је штампана 1991. под насловом Француски класичари на српскохрватском језичком подручју.

Иако је, стицајем околности, на Катедри провела кратко време (од 1997. до одласка у пензију 2003, у звању редовног професора), Изабела Константиновић је оставила неизбрисив траг у српској романистици, али и у француској науци о књижевности. Докторат о Монтењу и Плутарху (Montaigne et Plutarque) одбрањен 1982. године на Сорбони, штампан је у Женеви 1989. године. Годину дана касније, ова монографија наћи ће се на листи уџбеничке литературе из књижевности XVI века за полагање испита на „агрегацији” у Француској. Исто тако, краће време на Катедри француску књижевност је предавала и Бранка Новаковић (од 1994. до 1996, у звању доцента). Докторирала је 1991. на Филолошком факултету у Београду с темом Поетика Анри Мишоа.

Замах лингвистичке франкороманистике

Ни настава језика на Катедри не заостаје по квалитету за наставом књижевности. Године 1956. на Катедру долази Марко Папић, који је докторску дисертацију под насловом L’expression et la place du sujet dans les Essais de Montaigne одбранио 1969. године на Универзитету у Клермон-Ферану. Објављена 1970. у Француској, Папићева дисертација сматра се значајним доприносом дијахронијским проучавањима феномена инверзије субјекта. Марко Папић је предавао готово све језичке предмете, а посебно лексикологију, синтаксу, семантику и историјску граматику. Био је велики познавалац средњефранцуског, области из које је домаћу романистичку литературу обогатио уџбеником Француски језик средњег века и ренесансе. Изабрани текстови са филолошким коментаром, Граматички део, Глосар (1976). Ипак, име Марка Папића остаће упамћено пре свега по Граматици француског језика (структурална морфосинтакса), објављеној 1984, која је по оригиналној презентацији грађе у структуралистичком духу и данас незаобилазан граматички приручник не само на средњошколском, него и на универзитетском нивоу учења француског језика код нас.

Теоријску наставу из језика у овом периоду држе и следећи наставници: Нада Петровић, Сања Грахек, Ксенија Јовановић и Михаило Поповић. Нада Петровић, на Катедри од 1968. до 2003, докторирала је 1978. године на Сорбони с темом Les conjonctions de simultanéité en français contemporain. Као ученица чувеног лингвисте Жерара Моањеа (Gérard Moignet), али и као истраживач с великим лексикографским искуством које је стекла током свог трогодишњег боравка у Националном центру за научна истраживања у Нансију (1965–1968), где је под руководством професора Робера Мартена (Robert Martin) учествовала у изради познатог француског речника Trésor de la langue française, Нада Петровић је наставу језика на Катедри подигла на највиши теоријски ниво, доследно примењујући савремене лингвистичке теорије — а пре свега тзв. гијомистички приступ. Њене књиге о глаголским временима у француском и данас су незаобилазне референце како за студенте, тако и за истраживаче.

Сања Грахек, која је докторат под насловом Les mots déjà et encore en français moderne, одбранила 1982. на Сорбони, генерације је студената, до 1993, уводила у основе француске морфосинтаксе и фонетике, а њена предавања била су и остала узор многим њеним млађим колегама које данас раде на Катедри. Од 1987. до 1991. наставу лексикологије и историје језика у звању доцента држи Ксенија Јовановић. Докторску дисертацију из старофранцуског, под насловом Les versions en prose de Blancandin et L’Orgueilleuse d’Amours – édition accompagnée d’une étude philologique, de notes et d’un glossaire, одбранила је у Стразбуру 1962.

Михаило Поповић  је докторирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, одбранивши тезу под насловом Речи француског порекла у српскохрватском језику (семантичка анализа), која је објављена 2005. године под насловом Речи француског порекла у српском језику. Михаило Поповић држао је до 2015. године предавања из више области француске лингвистике — како дијахронијске, тако и синхронијске — на свим нивоима студија. Упоредо с наставничким радом, дао је велики допринос науци о језику радовима из лексичке семантике, творбе речи и историје језика. Поред већ поменуте монографије, објавио је и универзитетске уџбенике Лексичка структура француског језика (2009) и Историја француског језика (2015).

Развој примењених лингвистичких дисциплина

Методику наставе француског језика као страног од 2005. до 2012. године на Катедри предаје Татјана Шотра-Катунарић. Докторирала је 2004. године на Филолошком факултету у Београду с темом Усмено изражавање на часовима француског језика. Поред низа научних и стручних радова, штампаних у земљи и иностранству, као и докторске дисертације (под насловом Како проговорити на француском језику, 2006) објавила је и монографију Дидактика наставе француског као страног језика у издању Филолошког факултета у Београду 2010. године.

На Катедри је од 2004. до 2020. године радила Љиљана Ђурић, која је држала вежбе писане медијације са српског на француски језик. Она је 2015. године одбранила докторску дисертацију под насловом Страни језици у образовној политици Србије током последњих шест деценија : чиниоци, модели, перспективе, на основу које је настала монографија Страни језици у образовној политици Србије.

Бриљантан преводилачки рад

Треба напоменути да су на Катедри за романске језике и књижевности — односно Одсеку за романистику те касније, а и данас, Катедри за романистику — трага оставили и врсни лектори, који су били и познати преводиоци, као што је Мила Ђорђевић (до 1978), Бранко Јелић (до 1994), Брижит Младеновић (до 2017) и Ана А. Јовановић (до 2021), а на њој је предавало и неколико познатих Француза, као што је песник и романописац Анри Боско (Henri Bosco), који је и добитник више књижевних награда: пре него што је постао књижевник, радио је као лектор за француски 1919/1920, у време када је Семинаром за француски језик руководио Богдан Поповић.

С погледом у садашњост и будућност…

На Катедри је данас присутна нова генерација наставника и сарадника, пред којима су велики изазови и нимало лак задатак: задржати висок наставни и научни ниво својих претходника у реформисаном систему академских студија на принципима болоњског процеса, који се од 2006. године примењују и на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

 (Извор: Веран Станојевић, Француске студије некада и сада на Универзитету у Београду)

Више о историјату Катедре те свим наставницима и сарадницима који су радили на њој може се прочитати у монографији Михаила Павловића:

Павловић Михаило, Катедра за француски језик и књижевност у Београду, Филолошки факултет, Београд, 2008.