Историјат Групе за чешки језик, књижевност, културу

Оснивање српске бохемистике у блиској је вези са делатношћу професора Радована Кошутића (1866–1949), чијом је заслугом била формирана посебна Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду. Професор Кошутић је радио на овој Катедри све до почетка Другог светског рата, држећи курсеве из руског и пољског језика. Међутим, коначном настанку београдске бохемистике допринела су још два важна фактора. Пре свега, ради се о потписивању културне конвенције између Чехословачке и Југославије након Првог светског рата, на основу које су биле успостављене блиске везе између Универзитета и научних институција две земље, а самим тим била је реализована и размена студената. Потом је установљењу бохемистике на Универзитету допринело и присуство др Отокара Колмана (1887–1955) у периоду између два светска рата, који је овде радио у својству лектора за чешки језик. Др Отокар Колман је по струци био класичан филoлог, те је касније на Београдском универзитету положио српскохрватску лингвистику, а на Карловом универзитету је докторирао на чешким преводима Горског вјенца. Овај истакнути научни радник, држао је курсеве чешког језика од 1925. до краја школске 1939/40. године.

Одмах после Другог светског рата била је извршена реорганизација Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, у вези са чиме су биле груписане сродне дисциплине, што је захтевало оснивање три одељене групе славистичких наука (руски, пољски и чешки језик и књижевност). Овакав план почео је да се примењује од 1946. године када су на Катедри били изабрани следећи наставници: др Радован Лалић за ванредног професора руске књижевности и шефа катедре, др Крешимир Георгијевић за доцента чешке и словачке књижевности и др Кирил Тарановски за доцента руског језика.

Један од оснивача београдске бохемистике на поменутој Катедри био је професор Крешимир Георгијевић (1907–1975) који је завршио славистику у Загребу, а у Прагу је студирао чешки и словачки језик и књижевност. На Филозофском факултету у Београду је од 1946. године предавао пољску и чешку књижевност и језик у звању доцента, а 1951. биo је изабран за редовног професора хрватске књижевности. Објавио је Граматику чешког језика (Београд 1949) и Преглед чешке и словачке књижевности (Београд 1950), публикације које су генерацијама студената помагале да стекну основна знања из области чешког језика и књижевности. Из политичких разлога, професор је прерано и неправедно био пензионисан 1959. године. Научним радом је ипак наставио да се бави у својству уредника Чешко-српскохрватског и Пољско-српскохрватског речника САНУ (1954–1968), који је коначно објавио Завод за уџбенике и наставна средства 2000. године у Београду.

Професор Драгутин Мирковић (1921–1998) је током 1950. године дипломирао на Филозофском факултету у Београду на групи за чешки језик, чешку и словачку књижевност, а исте године је био изабран за асистента Института за источне и западне словенске језике и књижевности САНУ, где је радио на изради поменутог Чешко-српскохрватског речника. На Катедру за источне и западне словенске језике и књижевности прешао је да ради 1954, а током 1986. постао је редовни професор Филолошког факултета у Београду. Професор Мирковић је иза себе оставио велики научни допринос српској бохемистици својом докторском дисертацијом Говори Чеха у Славонији (Дарувар и околина) у коме се описују чешки говори даруварске области. Осим овог значајног рада, био је и аутор уџбеника (скрипата) под називом: Hláskosloví jazyka českého и Tvarosloví jazyka českého. Проф. Д. Мирковића посебно је занимала тематика превођења, будући да је и сам преводио дела чешких класика. Више од тридесет година, до последњег дана живота, предавао је обимно градиво историје чешке и словачке књижевности подељено у четири курса (од старе чешке и словачке књижевности до чешке књижевности 20.века). Поред ове делатности, неколико година је заједно са Душаном Квапилом предавао чешку књижевност и језик као други словенски језик на Катедри славистике Филозофског факултета у Приштини. Био је ментор неколицини бохемиста и словакиста при изради магистарских и докторских радова.

Други доајен београдске бохемистике је  професорка Стојанка Поповић (1922–1988), која је студирала чешки и руски језик на Филозофском факултету у Прагу као стипендиста чешке владе у периоду од 1945. до 1948. Одмах потом, наставила је студије славистике на Филозофском факултету у Београду, где је 1950. дипломирала на Групи за чешки језик и књижевност. Др Стојанка Поповић је предавала на Катедри за славистику у звању доцента до одласка у пензију 1987. године.

Статутом Филолошког факултета од 1962. Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности претворена је у Одсек за славистику. Група за чешки језик и књижевност имала је две варијанте: а) Чешки језик и књижевност и б) Словачки језик и књижевност. Од 1949. до 1963. на Катедри је дипломирало 25 бохемиста. Већ формирану Катедру, коју су држала два стуба оличена у личностима професора Стојанке Поповић и Драгутина Мирковића, оснаживали су страни лектори који су долазили на наш факултет на основу конвенције о културној сарадњи. Чешки лектори остајали су на Катедри годину, две или неки чак и дуже, и свако од њих на свој начин уткао се у историјат српске бохемистике. После већ поменутог др Отокара Колмана, чији боравак у Београду је прекинут почетком Другог светског рата, непосредно после рата на Катедри као лектор за чешки језик ради Владимир Матејчек. То је била школска 1947/48. а у зборнику „Славистика“ (1948) остало је забележено, да је дан уочи резолуције Информбироа један од тридест двоје потписаних оснивача Славистичког друштва Србије био је и В. Матејчек. Због резолуције, пуних пет година од 1948. до 1953. Катедра није имала контакте са славистима из Чехословачке. Када се сарадња поново нормализовала, крајем седамдесетих година двадесетог века, чешки лектор на нашој катедри била је Добросава Берг, између осталог и ауторка комплетног уџбеника чешког језика са граматиком, текстовима, конверзацијом и речником, који је био састављен за српске студенте. Затим се седамдесетих година смењују следећи лектори: Здењек Урбан, Мирослав Хлеборад, Станислава Сикорова, Ана Кремзер, па осамдесетих Јиржи Павелка, Јан Штурала, Ева Маху, Ева Паласова, Марие Черна. Крајем деведесетих година на месту лектора за чешки језик радио је Вацлав Штепанек, кога потом наслеђују Јаромир Линда, Здењек Андрле, Петр Јанеш и Дениса Валкова.

Уз наведене стране лекторе, важну улогу у образовању студената бохемистике имају домаћи лектори, у вези са чиме издвајамо допринос Душана Квапила (1934–2009). Основе свог образовања Душан Квапил стекао је у Осијеку, а потом је студирао славистику на универзитетима у Загребу, Београду и Прагу, где је 1977. године стекао звање доктора филозофије и радио као лектор за српскохрватски језик на Катедри за славистику Филозофског факултету Карловог универзитета (1975–1978). Професионални академски пут Душана Квапила био је најављен десетогодишњом праксом у чешкој редакцији београдског Радија Југославија. Након тога је све до пензионисања 2002. године непрекидно радио на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, где је предавао чешки језик. Његове често неконформистичке методе наставе изградиле су за четири деценије педагошког рада велики број врсних бохемиста и преводилаца. Већина садашњих наставника на бохемистици су његови ђаци. Међу њима, од половине деведесетих година чешку књижевност предаје Александра Корда-Петровић,  потом се у наставу из чешког језика укључује Катарина Митрићевић-Штепанек, а од 2005. године у извођење наставе из чешке књижевности и Ивана Кочевски.

На челу ове нове генерације наставника на београдској бохемистици стоји проф. др Верица Копривица, која је од осамдесетих година представљала главни ослонац педагошког колектива на Групи за чешки језик и књижевност. Њена предавања из фонетике, морфологије, синтаксе и историје чешког језика слушале су генерације студената, док је научним и менторским радом успела да оснажи педагошки и научни допринос београдске бохемистике.

У звању вишег лектора од 2002. године на бохемистици предаје Владислава Стаменковић (1946–2022). Богато преводилачко искуство и знања стечена током студија на Карловом универзитету у Прагу унела су нове садржаје и методе у наставу чешког језика.  

Професор Јаромир Линда, који је после више година лекторског рада на београдској бохемистици  изабран у звање ванредног професора за чешки језик, дао је посебан допринос настави  у оквиру реформи наставних планова и програма, када су студије страног језика на Филолошком факултету акредитоване не само за изучавање језика и књижевности, већ и за изучавање културе чешког народа. Професор Линда осмишљава и реализује нове предмете као што су Увод у бохемистику, Чешке реалије, Културна историја Чешке, Старија чешка (и словачка) лексикографија, као и предмете на мастер студијама.

Са Болоњском реформом високог образовања београдска бохемистика у великој мери је изменила свој профил прилагођавајући се новом студијском програму који је јединствен за изучавање свих страних језика на Филолошком факултету у Београду. Према том програму чешки језик, књижевност и културу изучавају не само бохемисти, већ и остали слависти и неслависти. Наставни кадар се проширио, па тако данас на студијском програму Чешки језик, књижевност, култура предају проф. др Александра Корда-Петровић, проф. др Ивана Кочевски, доц. др Катарина Митрићевић-Штепанек, доц. др Снежана Поповић и мастер Наташа Срдић. Без обзира на измене и новине у наставном плану и програму, са сигурношћу се може рећи да је у данашњи педагошки рад уграђена традиција београдске бохемистике дуга скоро читав век.

Наставници и студенти наше групе тесно сарађују са чешким универзитетима, укључени су у програме размене студената и професора, организују се гостујућа предавања (где издвајамо сарадњу са проф. др Вацлавом Штепанеком са Масариковог универзитета у Брну), негује се плодна сарадња са Чешком амбасадом у Београду и са удружењем Чешка беседа Београд.

Подаци говоре да је на нашој Катедри од 1946. до 2010. године дипломирало укупно 167 бохемиста, а од тада студије на Групи за чешки језик, књижевност, културу заврши у просеку осам студената годишње.