Историјат Групе за словачки језик, књижевност, културу

Изучавање словачког језика и књижевности на Београдском Универзитету дуго је било тесно повезано са бохемистиком, а шире и са славистиком. Имена родоначелника славистике у Београду као што су Радован Кошутић, Ђуро Даничић и др., од којих су многи образовање стицали управо у Братислави, неизмерно су заслужна и за почетке словакистике на овим просторима.

Између два светска рата на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности за развој словакистике је значајно име лектора за чешки језик др Отокара Колмана (1887–1955) који је поред својих примарних лингвистичких интересовања, много пажње у свом раду посветио и развијању културних веза између тадашње Чехословачке Републике и Краљевине Југославије.

После Другог светског рата и реорганизације Катедре на три групе сродних дисциплина (руски језик и књ, пољски језик и књ. и чешки језик и књ.), на пролеће 1946. за доцента чешке и словачке књижевности изабран је др Крешимир Георгијевић (1907–1975). Студирао је у Загребу и Прагу, преводио са чешког на српски, био је и редактор Чешко-српскохрватског и Пољко-српскохрватског речника, а за развој словакистичке мисли у Београду посебан значај има његово дело ”Преглед чешке и словачке књижевности – први део (до 1780)”.

После пензионисања професора Георгијевића на предмету чешка и словачка књижевност остаје сам професор Драгутин Мирковић (1921–1998), док језик преузима професорка Стојанка Поповић (1922–1987). Ово двоје бохемиста су се пре свега бавили дијалектолошким проучавањем говора Чеха у Југославији, али је велик њихов допринос и словакистици.

Пресудни моменат за оснивање словакистике као научне дисциплине представља школска година 1952/53, када као лектор словачког и чешког језика почиње са радом Михал Филип (1915–1989), утемељивач југословенске словакистике у правом смислу те речи. Професор Филип, ученик реномираног југословенског слависте Александра Белића, је на Филолошком Факултету провео званично 17 година (од 1952 до 1969), мада се сарадња наставља и после његовог одласка на функцију вишег стручног сарадника Института за словакистику на Филозофском Факултету у Новом Саду.

Истовремено, у овом периоду дат је иницијални допринос развоју новосадске словакистике, нарочито данашње средње и старије генерације новосадских словакиста. Водећи педагози, научни и културни радници словачке националне мањине у Војводини диппломирали су у Београду, као нпр. – Јан Кмећ (1952), Данијел Дудок (1955), Павел Мучаји (1955), Самуел Дубовски (1955), Марија Мијавцова (1956), итд.

1981. на место лектора словачког језика долази Желмира Спасић, која у садашњости на Катедри води лекторске, граматичке и правописне вежбе из словачког језика, као и превођење на српски језик и обрнуто, а то за студенте свих година.

Осамдесетих година сарадња и повезаност београдске словакистичке и новосадске словакистичке мисли (Нови Сад је највећи словакистички центар ван територија Републике Словачке), наставља се, сада интензивније у супротном смеру – кao гостујући професори наставу почињу да држе познати словакисти из Новог Сада Михал Харпањ (1944) и Мирослав Дудок (1952). Предавања из словачке књижевности од професора Мирковића преузима М. Харпањ који ову функцију обавља све до данашњих дана. Предавања из језика све до школске 1997/98 теку под вођством М. Дудока, када се у наставни процес укључује још један признати словакиста из Новог Сада – Михал Тир (1942). Професор Дудок се повлачи у школској 2001/02.

Значајан моменат такође представља 1996. година, а то из два разлога. Почетком те године на место асистента за словачки језик и књижевност наступа Зузана Чижикова (1971), а те исте школске године се и званично отвара лекторат словачког језика у Београду, доласком лекторке Марте Гафрикове.

Од октобра 2001. године, као асистент за словачки језик почиње са радом Далибор Соколовић (1979), у том истом периоду почиње да се одржава и настава словачког језика као помоћног словенског језика (поред већ постојеће могућности да се словачки изучава и ако изборни предмет).

Актуелни задаци београдских словакиста се тичу пре свега изграђивања стабилног интерног кадра, неминовне модернизације свих педагошко-научних процеса, као и њиховог укључивања у домен међународних активности.

Такође не треба запоставити значај продужавања и интензивирања традиционално добрих односа са институцијама словачке државности како у Словачкој, тако и у Југославији (Амбасада Словачке Републике у Београду, Матица словачка у Југославији, Друштво пријатељства Југословена, Словака и Чеха, и др.).